Sećanje vezano za neke značajne trenutke mog proteklog školovanja

Kako je život čudan. Nekada je nestašan kao planinski potok, pun virova koji prete, ili mračan kao otvor pakla. Onda se čoveku odjednom učini da se ništa ne događa, kao da ga život zaobilazi i odlazi drugim, njemu nepoznatim stazama.

Dugo sam mislila da živim odvojena od svega, kao prestupnik u ćeliji, odvojena od ljudi, realnosti i onoga što nazivaju trkom sa vremenom. Odjednom našla sam se naraskrsnici životnog puta. Završila sam osnovnu školu i trebalo je upisati se u srednju. Osam godina dugih kao noć i brzih kao planinska reka ostale su iza mene. Taj period sa ovog rastojanja bio mi je sav lep. Došla sam do zaključka da mi je događaj baš iz tog vremena pomogao da se odlučim o svom životnom putu. Bila je jesen. Kiša je beskrajno padala kao da je želela da potopi sve živo. Sunce bi se ponekad bojažljivo pojavilo i , uplašeno tim strahom, ponovo skrilo. To jutro me obeshrabrilo. Iznenadni talas melanholije i nezadovoljstva učinio me je nesposobnom za bilo šta. Dok sam posmatrala ovo ore sivila zvono na vratima je zvonilo. Bila je to devojčica iz suseda. Zadihana saopštila mi je da treba da se spremim i pođem u školu radi izrade nekog nagradnog temata. Sada? To mi se učinilo nemoguće. A moje sumorno raspoloženje? Rasprnulo se kao probušeni mehur. Mehanički sam obukla mantil i izletela napolje u blato, kišu i vetar. Usput sam počela da gunđam. Pitala sam se zašto sam pošla, zašto dozvoljavam da sa mnom raspolažu kao da sam neka stvar. Još mnogo detinjastih misli mi je palo na pamet. Ali to je bio samo odraz mog buntovničkog duha a ne prave ljutnje.u Sali gde je nekad bila školska kuhinja već se sakupila grupa učenika. Ušla je profesorka i izdiktirala temu : ,,Nema nagradebez rada, ni bogatstva bez štednje’’. Bilo je to dolivanje ulja na već rasbuktalu vatru. Tema mi se nije ni malo svidela. Ipak sam, malo bezvoljno, počela da pišem. Dva dana kasnije na času fizike u učionicu je ušla ona devojčica iz susedstva I rekla da me director zove. Zašto? To nisam znala. Pošla sam. U kancelariji meje dočekalo direktorovo strogo lice, sada nasmejano i, učinilo mi se srecno. Mirnim, dubokim glasom mi je saopštio das am osvojila prvo mesto u opštini u izradi nagradnog temata. Bila sam neizmerno srećna. Tada, tog trenutka , odlučila sam o svemu. Studiraću književnost i raditi ono što volim.

Od onda je prošlo dosta vremena a ja se nisam pokolebala. Naprotiv, iz dana u dan sve sam odlučnija u ubeđenju. Srećna sam što će mi se ispuniti želja.

Dogodilo se za vreme jednog školskog odmora

Često na izgled beznačajni trenuci utiču na ljudski život i usmeravaju ga. Bila sam okrenuta ka velikim događajima i važnim ličnostima, a nisam ni primećivala kako me baš male stvari menjaju i vaspitavaju.

Jedan takav događaj pstao mi je duboko u sećanju. Osvanulo je tmurno zimsko jutro. Ustala sam rano i pošla u školu putem kuda uvek idem. U školskom dvorištu me je dočekala vesela graja dece koja su trčala po snegu, koji je ispod njihovih nogu neprekidno škripao. Na znak zvona svi smo ušli u učionicu. Ubrzo je po hodnicima zavladao potpun mir. Čas je sporo prolazio. Kada je, ipak, zvono oglasilo kraj časa, svi su veselo požurili u dvorište. Nestalo je zabrinutosti sa lica i kao čarobnim štapićem cela škola se pretvorila u hram radosti i smeha. A napolju su pahuljice nežno i lagano padale na već pobelelu zemlju. Grudve su nestašno letele i rasprskavale se na kaputima ili raznobojnim kapama. Gledala sam taj prozor sa drugaricom i srećna sam bila što su svi tako radosni i puni mladalačnog žara i poleta gotova sam želela da vrisnem od navrlih emocija. Upravo baš u tom trenutku , desetinu metara od mene, čuo se neprirodan krik ali ovoga puta bun bola i ogorčenja. Pogledala sam na tu stranu. U snegu je sedeo slabunjavi dečak od oko devet godna, obučen u tanak, iznošen poveći kaput. Na desnom kolenu imao je nevešto ušivenu zakrpu. Nos i uši su mu se crveneli od hladnoće. Njegova kosa inače smeđa i sva u uvojcima belela se od snega. Sa ispruženim promrzlim i crvenim rukama klečao je do pola  u snegu ispred mnogo starijeg dečaka, koji se zlobno i cinički osmehivao.

Nesposoban da ustane molio je

,,Molim  te vrati mi ".

Drugi dečak se udaljavao stiskajući nešto u ruci i zlobno se osmehivao.Manji deča je spustio ruke na krilo. I dalje sedeći u snegu tiho je jecao. Iz njegovih bistrih, zelenih očiju vtcale su suze. Želela sam da mu priđem, podignem ga i utešim, ali nisam mogla. Nešto me je stezalo u grlu. Onda je neočekivano ustao, dohvatio svoju torbicu, pokupio knjige koje su bile rasturene po snegu i krenuo ka izlazu iz školskog dvorišta. Dugo nisam mogla da odagnam iz sećanja sliku tog bespomoćnog deteta, duboko nesrećnog iz ko zna kog razloga, a to su ubedljivo govorile njegove blage oči. Dovoljno je bilo da sretnem nekog dečaka njegovih godina, ili da vidim da neko plače, pa da se setim tužnih, zelenih očiju i malih promrzlih ruku. od tog dana sam zavolela decu. Bila sam spremna da dam sve od sebe da ne vidim ponovo suze kako se kotrljaju niz male rumene obraščiće.

Shvatila sam nešto važno i uvidela kako je časno i plemenito boriti se za ta mala bića.

Šta sve za mene predstavlja knjiga

Opšte je poznato da je za ljudski vek vrlo kratak. Možda je prekratak da bi se upoznao jedan deo od svega onoga što je stvorila čovekova ruka. Kako da sagledamo peščana prostranstva Sahare, visoke i snežne visove Monblana, kako da upoznamo misli, osećanja i dela velikih ljudi? Nisam dugo bila bez odgovora. Došla sam do zaključka da sve to, pa i mnogo više možemo saznati uz pomoć knjiga.
Od trenutka kada sam došla do ovog zaključka knjiga je postala sastavni deo mog života, uselila se u svaki kutam moje sobe i u svaku moju misao. Zahvaljujući knjigama u mojoj svesti se stvorio raznovrstan svet. Tu se nalaze ličnosti sa raznovrsnim osobinama. Svakom narednom knjigom doživljavala sam nešto novo, nepoznato napajala se time. Knjiga je neosetno ušla u moj život i postala mi je neophodna duhovna hrana, kao hleb. Što sam ih više čitala, želela sam da ih pročitam još više, toliko mnogo da ne postoji ni jedna knjiga čiju sadržinu ne bi znala. Želela sam da budem celog života okružena knjigama i da ne radim ništa drugo, već samo da ih čitam. Bila sam srećna i patila zajedno sa Džrjn Ejr. Plakla sam zajedno sa Širli, osećala bol kada i Katrin Linton. Bila sam srećna kao doktor Preskot. Suze, rados, bol i tuga su se smenjivali i ja sam postajala novo biće. Divila sam se čistoti Šarlotine guvernante Ejr, strpljivosti Kraninove sestre Li, pravednosti i istiniljubivosti Ročeperove. Sve te ličnosti sa svojim osobinama su uticale da izgradim svoj stav prema svetu koji me okružuje. Kada sam bila tužna, čitala sam neku knjigu sa veselom sadržinom i ponovo bih se oraspoložla. A ponekad je dovoljna neka sitnica pa da budem tužna. Kroz knjigu sam naučila da razlikujem dobro od zla i da cenim ljude i njihova dela. Upoznala sam nove predele, običaje i narode, divila sam im se a neke sam i zavolela. Osećala sam hladnoću polarnih predela, vrelinu žarke Afrike, blagu umirujuću klimu Italije. Za mene ne postoji dobra i loša knjiga. Sve su mi podjednako drage i u svakoj pronalazim nešto novo , dotad nepoznato, zanimljivo i korisno. Skoro sa svakom ličnosti imam nešto zajedničko. Kao da nas spaja neka tanka nevidljiva nit, koja kasnije raste, uvećava se i postaje sastavni deo moga života i bića. Kada je trebalo da donesem neku važnu odluku, u mislima sam se pitala kako je to rešila neka ličnost iz pročitane knjige. Često sam upoređivala svpje savremenike sa ljudima iz prošlosti, studirala ih pronalazila njihove mane i vrline. Ulazkom u svet književnosti moj život je obogaćen novim oblicima života. Pronašla sam smisao svoga života i svakom novom knjigom izgrađivala sam svoje duhovno biće. Zbog svega ovoga veoma cenim književnike i njihov napor da opisujući život vrše snažan uticaj na mene. Treba da im budemo zahvalni što su nam omogućili da mnogo saznamo o prošlosti našeg naroda, o sadašnjosti, a i o budućnosti. Među knjigama nikad nisam usamljena jer svaka predstavlja novu istoriju koju trba pročitati i izvući nove zaključke. Zatvarajući poslednju stranicu neke knjige činimi se da ostavljam dragog prijatelja i da završavam jedno poglavlje moga života. Ono mi ostaje i duboko urezano u sećanju. Onda dolaze nove knjige i sa njima druge ličnosti i događaji. Tako se događaji nižu u neprekidnom lancu jedan za drugim. I knjiga sve više postaje izvor novih saznanja, zabave i razonode.

Starica

Naša ulica nije u strogom centru grada i u njoj je pretežno mirno i tiho. U njoj se nalaze mahom starije kuće a ima i nekoliko novijih stambenih zgrada, sve u svemu dvadesetak brojeva sa jedne i sa druge strane. Ona je jedna od lepših ulica u gradu, jer je dosta čista i prijatna sa drvoredima i lepo uređenim travnjacima, ukrasnim šibljem i cvećem oko i ispred svake zgrade. Osim ovog osobitog izgleda i, može se reći specifičnog šarma, ona ima i utvrđen ritam života koji se odvija u toku dana ispod njenih drvoreda. Najpre u ranim jutarnjim časovima ljudi žurno odlaze na posao, nešto zatim deca sa velikim torbama na leđima odlaze u školu, a posle toga domaćice idu i vraćaju se sa pijace vukući velike torbe i zembilje pune hleba, povrća i ostalih namirnica. Zatim penzioneri izlaze u svoju uobičajnu šetnju, pa se onda vraćaju đaci iz škole i tako redom. To je bilo pre nekoliko godina. Tada mi to nije padalo na pamet, a sada ponekad i nesvesno bacim pogled na poneki prozor u mojoj ulici i razmišljam o ljudima koji tamo žive, o različitim ljudskim sudbinama i životima koji se skrivaju iza zavesa. Ona je živela u jednom stanu žute oronule kuće negde pri kraju ulice. Kada sam odlazila u školu, ili kada sam se vraćala, često sam viđala tu staricu kraj otvorenog prozora kako odsutno gleda niz ulicu i meni se činilo kao da nekog iščekuje. Ispred te zgrade nalazi se stara lipa koja je cvetala u junu i širila opojni omamljujući miris. Ponekad, kada je lepo vreme, starica bi izlazila napolje, sedela na klupi ispod lipe i plela. Oduvek me je zanimalo ko je ta neobična starica koja živi tako sama i činilo mi se bez ičije pomoći. Jednog jutra u školu sam pošla kao i obično nešto ranije tako da nisam morala da žurim. Kada sam prolazila pored stare kuće starica je bila kraj prozora. Čula sam kako nekoga doziva. Osvrnula sam se ali u ulici nije bilo nikoga. Već sam pomislila da krenem dalje kada je starica rekla ,, Devojčice hoćeš da mi nešto pomogneš?" Odgovorila sam da hoću i prišla prozoru. Dala mi je novac da joj kupim hleb. Nisam imala još mnogo vremena do početka časova, tako da sam požurila do prve prodavnice. Starica se zahvalila a ja sam bila srećna što sam joj pomogla. I sledećih nekoliko nedelja često sam joj pomogla kada je to bilo potrebno. Uvek me je očekivala kada odlazim u školu ili kada se vraćam i tihim glasom, kao da je nešto sakrivala, zamolila bi me da joj nešto kupim. Ja sam to rado činila jer mi nije bilo teško. Osećala sam sam da je njoj moja pomoć bila potrebna. Ponekad bi tražila da da zadržim ostatak novca ali ja to nisam mogla da prihvatim. Ali jednog dana starica nije izlazila i nije stajala na prozoru kao što je obično činila. To me je zabrinulo i odličila sam da posle časova svratim do nje da vidim šta je sa njom da li joj je možda potrebna pomoč. Kada sam se vraćala iz škole dvoumila sam se dali da je posetim ili ne. Pošto je opet nisam videla na prozoru, odlučila sam da svaritm. Na njenim vratima stajao je natpis Olga Janićijević profesor. Pozvonila sam ali se niko nije javljao. Jedan trenutak sam stajala a onda sam bojažljivo ušla u predsoblje. Ono je bilo polumračno. Sa leve strane nalazila se soba. Kroz odškrinuta vrata video se krevet u kome je ležala starica. Videlo se odmah da je bolesna. Tiho sam ušla u sobu. Ona je rekla ,,To si ti drago dete" zatim je malo zastala pa dodala ,,Veoma mi je drago što si došla. Mnogo si me obradovala". Videla sam joj suze u očima. Setila sam se crvenkape koja je došla da poseti staru bolesnu baku. Sve je bilo slično kao u priči samo je nedostajao strašni, lukavi vuk. Pitala sam da li treba da pozovem lekara. Odgovorila je da je lekar već dolazio ali da treba da ide neko da joj donese lekove. Ja sam odmah otišla do apoteke. I narednih nekoliko dana svaraćala sam posle časova sa joj pomognem. Ono što nisam odmah primetila bile je neobičnos njene sobe. Soba je bila puna starinskih stvari koje sam videla samo u nekim filmovima. Bilo je puno lepih goblena. U uglu sobe, na polici stajao je kavez sa papagajem. Na zidu je bio stari časovnik sa kukavicom koji već odavno nije radio. Ono što je posebno privuklo moju pažnju bile su fotografije na zidu. Bilo je dosta starih fotografija već požutelih koje su prikazivale staricu kada je bila vrlo mlada i nove koje su prikazivale neku decu verovatno njene unuke. Primetila je da se interesujem za ove slike i odlučila da mi nešto o njimaispriča. Pričala je o deci u Švajcarskoj i da su lekari. Često joj pišu a ponekad dolaze i u posetu. Tada se ona raduje unucima koje mnogo voli. Pokazivala mi je slike i bila vrlo srećna kada priča o njima. Brinulo je jedino što se nisu odavno javljali. Ali se ona nada da će uskoro doći pa će svi zajedno otići u Švajcarsku i nikada se više neće razdvajati. I njene su se oči ispunile suzama. Njeno lice izborano od dugogodišnjeg rada govorilo je više od reči. Njen glas je bio mek i prijatan a oči pune dobrpte podsetile su me na oči moje bake. Jednog dana bilo je to pred kraj školske godine pozvala me je opet kod nje. Ušla sam u kuću. Ona je radila nešto u kuhinji. Upitala sam da li treba nešto da joj pomognem. Ona mi je zahvalila i rekla da joj  moja pomoć više neće biti potrebna jer sutra dolazi sa decom. Zahvalila se i rekla da ima nešto da mi pokloni. Donela je iz sobe kavez sa papagajem. Rekla mi je da joj je on često pravio društvo ali sad mogu slobodno da ga uzmem jer joj više nije potreban. Sutradan kada sam pošla u školu pred kućom joj je stajao neki strani automobil. Odmah mi je bilo jasno da su njeni došli da je vode. Prošao je školski raspust, prošlo je leto. Na jesen sam ponovo pošla u školu. U njen stan doselili su se neki novi stanari. Pred Novu godinu pošli smo sa nastavnicima da posetimo dom za stare i da prikažemo kraći prigodni program. Tamo su nas radosno dočekali. Dok sam nešto kasnije recitovala, iznenada sam u uglu primetila baku iz moje ulice. Zastala sam. Nešto me je steglo u grlu. Uspela sam da dovršim recitaciju. Kada sam se vraćala razmišljala sam o starici koju sam poznavala. Ponovo sam se setila priče o Crvenkapi i baki. Razmišljala sam o tome zašto je baka morala da živi usamljena u šumi.

Pas koji je umeo mnogo da voli

Nikada se nije saznalo kako je dosao u grad. Pričalo se da je pas pokojnog deda Smiljana, koji se ovde doselio sa visokih planina Crne Gore. Doselio se sa psom vučjakom koji mu beše mnogo veran. Deda Smiljan nije imao nikog od svoje rodbine tako da mu je pas bio najdraži na svetu i puno ga je voleo. Ali nije mu nikada dao određeno ime. Ko god  da je video tog psa pričao je sve najbolje o njemu. Pričaše, da je to najbolji i najdraži pas na svetu. A kako i ne bi kada je sam udavio tri odrasla vuka. Posle smrti svoga gazde beše veoma tužan, a neki su govorili da je po celu noć sedeo na grobu svoga gospodara i zavijao. Mnogi su hteli da imaju tog psa pokušali su da ga uhvate, ali on to nije želeo i vešto je izbegavao klopke. No u tom periodu dešavale su se čudne stvari u selu. Mnogim građanima se dešavalo da im nešto nestane. Svi svališe krivicu na psa koji je po njihovom mišljenju krvolok. Neki su tvrdili da je besan. Pokušali su da ga ubiju ali im to nije pošlo za rukom jer nisu znali gde se krije. I ja sam bio ubeđen u to, dok ne sretoh to divno stvorenje u starom osušenom voćnjaku. Pas je režao na mene i prilično mi je uterao strah u kosti. Kasnije kada sam mu dao nešto hrane počeo je veselo da laje i da mi se umiljava. To me je strašno začudilo, mislio sam da će da skoči na mene i u trenu da me rastrgne ali to nije učinio. Kasnije sam sve češće dolazio u voćnjak da se družim sa njim, a on čim bi me video naprosto bi skočio na mene i lizao mi lice. Daću ti ime Valijant jer si dobar i snažan kao taj čuveni vitez. Bio je to ogroman pas neverovatne lepote, divovske snage sa veoma krupnim šapama koji bi mogao jednim udarcem da ubije vuka. Pored njega sam provodio najlepše trenutke svoga detinjstva. Kasnije sam pokazao Valijanta svojim drugovima koji čim su ga ugledali poželeli su da ga imaju. Otada smo se stalno brinuli o njemu. Tražio sam dozvolu od roditelja da zadržim psa, ali mi oni to nisu dozvolili jer to navodno nije bio moj pas. Njihove reči su me duboko dirnule i strašno rastužile. Sutradan je celo susedstvo pričalo o tome kako je neko ukrao živinu našem susedu. Po ceo dan je psovao i i proklinjao lopova, naročito je vikao na ovog snažnog psa. Uveče me iznenada probudi neka graja u susedstvu. Pogledah u dvorište suseda i ugledah Valijanta kako za rukav drži lopova koji je pokušao da ukrade bušilicu, koju je namerno ostavio čika Milutin da bi namamio lopova. Sada su ga dočekali Sočnim kostima, a ne starim cipelama ili batinama. Ipak moram da priznam da je pas najviše voleo mene a i ja njega. Ponekad bi se noću iskrao od kuće i igrao se sa psom, jedanput mi je i život spasao. Tog dana je u gradu duvao vetar a uz to se spremala kiša. Baš u trenutku kada sam  prelazio ulicu žureći kući upala mi je prašina u oči. Zaboravio sam gde sam, zastao i zatvorio oči zatim se začula škripa kočnica. Valijan je skočio i odbacio me je na trotoar. Vazduhom se zaorio oštar urlik koji ubrzo nestade. ,,Valijante" viknuh i potrčah ka telu moga psa koji je bio obliven krvlju. Primetio sam da mu je dosta rebra bilo polomljeno. Vozač koji ga je pregazio dovezao nas je do moje kuće. Sve vreme sam bdio nad njim. Pozvao sam veterinara koji je konstatovao da je pas u teškom stanju. Ovoga puta roditelji su mi dozvolili da ga držim u kući. Plakao sam. Njegove oči su takođe suzile. Mislim da je razumeo svaku moju reč. Iako je bio teško ranjen posle dužeg vremena uz veliku negu svih nas ozdravio je. Ozdravio je jer je zao da ga toliko volimo i da bismo nastavili naše druženje. Ozdravio je da bi i dalje drugima pomogao.

Što ne prolazi to nije život, što ne boli to nije sreća

Život nam je dat da ga iskoristimo najbolje što možemo i da u njemu
uživamo. Često kad nešto planiramo, ne dogodi se, već to dođe malo
kasnije.
Bez obzira da li se radi o ljubavi, poslu, školi pa čak i porodici,
uvek imamo neke planove, neke svoje snove. Zamišljamo svoj život
najbolje što možemo jer ono što želimo da dostignemo jeste sreća.
Ponekad nam se ti planovi pokvare, krene onako kako nismo želeli. Tada
osetimo tugu i bol, čak smo i spremni da odustanemo od svojih ideja.
Ali se uvek uz malo truda sve vrati na svoje mesto. Čak i ako e to ne
desi ne treba toliko žaliti za tim, jer mislim da Bog onda ima nešto
mnogo bolje za nas. Tako da nas negde čeka sreća bez obzira koliko nam
se to čini nemoguće u tom trenutku. Život je vreme koje treba da
iskoristimo, da radimo ono što želimo. Često čujem kako neki govore da
je neko mlad za nešto a onda kada ostari kažu mu da je njegovo vreme
prošlo. Zato radi ono kada ti misliš da je vreme, jer se bar nećes
kajati što nisi pokušao.
Osećanja kao što su sreća, tuga, radost, ljubav i svest o prolaznosti
života je ono što nas čini ljudima. Ako koračaš sigurnim putem koji ti
izabereš bićeš sigurno srećan, pre ili kasnije.

Moja baka

Kažu da se bake,posle mame,najviše vole,pa tako i ja svoju jedinu baku puno volim.
To je tatina mama.Ne živi sa mnom,čak je i u drugoj državi,tako da je vidjam dva-tri puta godišnje.Najviše smo zajedno kada je letnji raspust,jer tada otputujem sa mamom i tatom u Nikšić,gde živi,pa ostanem celo leto.
Moja baka je mnogo dobra.Sve mi daje i mnogo mi popusta u svemu. Uvek spremi neku siću za sladoled pa joj kažem da je moj generalni sponzor. Pošto kuva mnogo bolje od mame,uvek se mota po kuhinji,podseća me na nekog šefa kuhinje u restoranu,sve mora da bude dobro spremljeno i ukusno.Kada mi se desi da se nešto malo prehladim,uvek su tu njeni narodni lekovi,koji pomažu istog trena. Baka mi je i kao meteorolog jer uvek zna kakvo će vreme biti sutra.Kaže da kada se vidi crvenkasto nebo u daljini da to znači veoma vruće u toku dana. Inače,ona ne zna da plete vunene šalove i kape,kao nečije bake,ali znam da kada ih kupi to učini sa puno ljubavi. Znala je moja baka puno puta da me odbrani od tate i mame kada se nešto naljute na mene. Bude mi kao advokat na sudjenju.Baka Mika ima kratku kosu,ufrćkanu viklerima i blage braon oči. Moja baka je najbolja baka na svetu.Jedva čekam božić da budemo zajedno.   

Sastav je predvidjen za osnovce!