Svet je lep kada sanjamo

Masta te ponese, odnese te u neki drugi svet, svet koji tebi odgovara, kakav ti zamisljas.
   Svet koji ja sanjam je daleko drugacijiod od realnosti u kojoj zivim. Tu se zaboravljaju svi problemi i muke. Pre svega ljubav, ljubav je tu neki drugi pojam, nema tu varanja, svadje i iskazivanja ljubomore. Tu je sve idealno...  Kada se nesto desi bilo dobro ili lose, sklopim oci i odem u moj svet gde vladaju moja pravila. Sva ta patnja, bol, tuga, sreca i radost, sve to je podeljeno sa mojim svetom, svetom koji je u meni, svet koji ja sanjam. Ponekad i budna sanjam, razmisljam kako je sve moglo biti da smo se drugacije ponasali. Ljudi su tu sasvim drugaciji, nisu dvolicni, ne hrane se tudjim bolom, ne zele nikome lose, svi su pozitivni. Sva ta nasmejana lica u mom svetu ulivaju mi vecu snagu da se borim sa stvarnoscu.
  Svet je lepsi kada sanjamo, bez obzira sto nekad znamo da nikada nece biti ono sto zamisljamo. Zato sanjajmo svi, jer smo makar tada, u tom kratkom periodu srecni.

 Za 6 i 7 razred osnovnih skola.

Kako je tesko biti sam

Da li se samoća može definisati, i ko je može razumeti? Ljudske sudbine su putevi čudesa pa tim putevima čovek korača hteo to ili ne. Nismo svi svesni situacije u koju nas život vodi. Često se događa da stvari ne idu u skladu sa našim željama i mogućnostima. Ipak smisao svakog od nas je da nam život prođe uz druge ljude sa puno radosti, smeha sa što manje bola i tuge. Ali stvari ponekad izmaknu kontroli i nađemo se na pustom ostrvu sasvim sami, sa puno pitanja bez mogućnosti da ih nekom postaviš i dobiješ odgovor. Osvrneš se, shvatiš da si sasvim sam i da povratka a ni drugog puta nema. Šta tada? Kuda, kako da li je moguće dalje? Misli se prepliću, niko da ti pruži ruku. Oni koji imaju nekoga uz sebe ne bi razumeli kako je to biti sam. Možemo reći da je teško svima ali da su manje srećni ljudi koji su sami bez podrške, ruke prijateljstva. Volja za životom je pokretačka snaga koja je najpotrebnija svima. Treba je hraniti i davati joj pozitivne misli da i sam možeš i moraš dalje do samog kraja.

Zgarišta i pustoši sela u ,,Jami” i ,,Otkriću”

Ubistva, vrisak,neopisiva želja za ubijanjem i toliko bolnih reči koje čine jednu reč a to je rat. Nema čoveka koji bi mogao da opiše pravi pojam te reči, reči koja je donela toliko suza, tuge. Prokleta zemlja, natopljena krvlju nevinih ljudi i dece. Nekada veselo selo, puno dece i pesme sada se pretvorilo u smrt. Nema više visokih kuća sa velikim dimljacima iz kojih se izvijaju gusti kolutovi dima. Sve je nestalo. Jedan po jedan  u redu odlaze u večni mir, tamo gde neće osećati bol, patnju. I selo je umiralo zajedno sa ljudima za koje više nije bio nade.Samo je jedan  tren dovoljan da sve prođe, da se izgubi u plamenu koji je ujedno i sagorevao srca nevinih ljudi. Kažu da do rata dolazi mržnjom više naroda, ratom se isteruje Pravda. Ne postoji pravda koja bi dozvolila da umre bilo ko. I posle njihove smrti ostala su samo zgarišta i pustoš sela.

Гогољеви јунаци комедије „Ревизор“ откривају смешну и страшну слику друштва

Познато је да људски поглед отркива човекову душу, ма колико она тајанствена и скривена била. Испод једноставне површине налази се велики сплет помешаних осећања, врлина, али исто тако и мана, кобних по појединца и његову срећу.
Гогољева комедија „Ревизор“ приказује негативну човекову страну, мрачни део његове личности, али и покушаје да се све то прикрије како би се оставио другачији утисак.
У месту где се сви познају, малом граду у унутрашњости, долазак ревизора изазива велику пометњу међу житељима овог краја. Јавља се велики страх међу људима, што због неодговорности и лошег обављања посла, али и због могућег затварања и хапшења. Понашање тих људи се мења из корена што се може уочити у њиховом понашању, наглим променама својих мишљења и ставова, али и променама које остављају осећања на њиховом лицу. Замуцкивање, неверица и страх су једино што се може уочити у очима ових људи. Понизност којој су они доследни код њих ствара велике промене у ситуацијама где су присутни различити људи, али све то одаје утисак неповерљивог и лажног.
Установе у том месту особинама су сличне њиховим управницима. Неповратне одлуке које су донесене пре стварају проблеме овим људима који не воде рачуна ни о чему осим о својим личним потребама запостављајући тако све друге око себе. Нижи слојеви друштва су потчињени вишим, а то се огледа и у начину опхођења и услова живота свих њих. Болница, судница и школа, места од највећег значаја за неко место, испуњена су смрадом и прљавштином, док су њихови управници у потпуности незаинтересовани за те проблеме. Ироничан начин описивања ових институција дочарава на посебан начин стање у истим и наговештава карактере људи тог града. Решења проблема када долази ревизор су површна, краткотрајна и премостива, тако да је то једини начин борбе против свега.
Дволичност пред лажним ревизором показује њихов страх од ауторитета и несигурност у оно што су чинили. Свако се плаши свакога, док права пријатељства не постоје. Користољубље које је веома заступљено има посебну улогу у додворавању чинећи га још снажнијим и истинитијим. Велика опасност за друштво је за неке бесмислена, док други, који су свесни свега, не желе да реагују па остају по страни чинећи оно што су и пре чинили.
Оно што је смешно у комедији је превртљивост коју показују јунаци, њихова одважност када нема ничега чега би требало да се боје, али и начин на који је представљена цела ова ујдурма.
Завршетак комедије, упечатљив и јак, који говори како су се великаши скаменили показује колики страх они увек носе са собом и колико су плашљиви и слаби на нове и неочекиване ситуације. Управо то осећање које су у том моменту осетили показује њихова права лица, лица која су неотпорна на падове и изненађења, али слаба да се одупру сама својим проблемима.

Pека Градац

Сваки део света леп је на свој начин. Али за мене је најлепше место река Градац.

Тло око речице прекривено је разнобојним камењем, блистава вода очарава око на први поглед . Покоји човек прође и баци који каменчић .Тиме узбурка речни ток остављајући само муљ корита иза себе. Велики сплав повезан ланцем за копном изгледа лепо као право место за одмор. Камена брана има изглед као неки полицајац, стоји на једном месту надгледајући сваку надолазећу кап. Ђиновски зелени мост који се протеже преко бране преноси са једне обале на другу. Пецароши забацују удицу у нади да ће нешто ухватити,али брзак плаши све рибе. За време кише река много брзо порасте, и поједе сву земљу око себе. Изнад све те његове лепоте, на оближњем обронку накачене су мале куће и варошице као новогодишњи украси. На другој страни обале расте велика шума, у ово доба године огољена без и једног листа. Кроз њу се протеже велика пруга, од лишћа се лети невиди али у овако позној јесени је лако уочљива. 
Увек ћу памтити ово место због његове лепоте.

Ja...

Bezbroj recenica sam zapisala, mnoge stranice pokidala, reku reci progutala, more uvreda oprostila. Sve cesce gledam a manje vidim, mozda se branim ili otudjujem. Prijatelji ko biseri, a vrat prazan prkosi proslosti. Sve je nesto i nije nista... Kad se spotaknes pored tebe ostaje samo onaj koji ce te pridrzati da ne razbijes nos. Mnogo je svetla a previse senki, od svetla bezim od senki se plasim. Korak po korak i stigoh do putokaza koji pokazuje, da sve sto je daleko od ociju, jos je dalje od srca. Mnogo sam dala, za mrvicu molila. Znam da koracam stazom okrenutih ledja, ne bojim se, prezivecu, ali cu i zapamtiti ko me gledao u oci dok sam plakala. Nejaka sam za bol, jaka za osmeh koji cu pokloniti samo onima koji su ostali na mojoj suznoj stazi, ne pitavsi me nista, jer sam im bila samo vazna ja a ne i moj zivotni put. Mnogo sam naucila za ovu kratku zivotnu setnju, bila je trnovita i sa vetrom u ledjima...ali sada znam da sve sto vidim ne vidim, sve sto cujem ne cujem, bicu i ja ista ,ali mnogo vise nasminkanija svim bojama ljudske cudi i ledena za sve tudje hladne dane... I tako...rec po rec, i nek ostane samo rec kao svedok da sam uvek bila sama. Guracu i dalje sama, jer se bojim da ne postidim sve one koji uporno beze da me ne bi susreli i pozdravili....

Ne kradite mi moju istoriju!

Davne 1987g sam otišla iz svog rodnog grada,iz grada odakle potiču mnogi moji preci ,iako sam daleko od njega ja i dalje najviše volim miris lipe,zaplačem se kad gazim kocke po putu,volim male i slepe ulice,obične ljude....Ništa od ovoga nisam pronašla kroz sve ove godine traženja,imala sam samo uspomene i snove a želju za njim ispunim tiho kroz sumrak gde nevidim šarenilo .Gazim po svojim uspomenama i sećanjima,vidim sebe na korzou,pijem vodu sa fontane,sedim na klupi u parku i slažem slike mog detinjstva,odrastanja ,pozdrava i ostavljanja...Ja nikad neću biti turista u gradu mojih predaka,ne želim.....ja ono što želim ja i ostvarim.....Probudim sebe u vremenu kad me majka sprema za školu,kad me otac savetuje za ulazak u svet odraslih,kad me sestra grli i zove jedinom......Koračam uvek u tišini,sama ,bez pogleda poznatog lika,bez osmeha, posećujem sve što sam volela i poklonila ovom gradu.....Poklonila sam mu pretke,moje najmilije,moju večnu ljubav,deo srca koji i danas kad god oseti tugu i čežnju u tišini se vraća da prošeta detinjstvom,oživi mladost i još jednom pogleda najlepše nebo,najlepšu svetinju i istoriju koja spava u tišini zgažena i ponižena.. ...Moj hod ne želim da iko vidi,sve su ovo stranci,ne želim da ih upamtim,pogledam ili zabeležim....ja želim samo ono što želim, moj grad,moje nebo,i moju istoriju...

Moja drugarica

Andrea je od rođenja bila bucmasta devojčica. Njenim roditeljima to nije smetalo. Bili su ponosni na njene debele ručice i na bucmaste rumene obraze. Vremenom stvari su se menjale. Došlo je vreme da Andrea pođe u školu. U školu su počeli da je zadirkuju zbog njene gojaznosti. Zvali su je ,,Slonče" , ,,Burence" i drugim pogrdnim imenima. Andrea je počela da se povlači u sebe i da tuguje. Kod kuće je često plakala. Ipak to nije smetalo da bude dobar učenik. Roditelji su bili ponosni na njen uspeh a nastavnici su je često hvalili. Svi su bili zadovoljni sem nje. Mrzela je svoje debelo i nezgrapno telo. Drugarice su bile dobre prema njoj samo kada im je bila potrebna sveska za domaći zadatak. Kada bi se naljutile na nju govorile bi joj ,,Slušaj ti debela.......". Onda bi se plašila da ne načini neki pogrešan gest zbog koga bi bila ismejana. Andrei bi bio mučan svaki odlazak u školu. Otići u školu znači susresti se sa bezbroj podrugljivih osmeha upućenih njenoj figuri. Ovog dana bilo joj je najteže. U razred je trbalo da dođe nova drugarica. Svi su bili uzbuđeni sem nje.Plašila se tog susreta. U odeljenju su svi govorili da je nova devojčica veoma lepa. Amdrei je bilo još teže. Sigurno će joj i ona uputit podrugljiv pogled zatim će se sa gađenjem okrenuti i početi da se raspituje ko je ona debela. Zvonilo je. Dečaci su počeli da zalizuju i onako masne kose dok su devojčice mazale usne drečavo crvenim ružom. Svako je hteo da ostavi što lepši utisak na novu učenicu. Vrata se otvoriše. U učionicu uđe ona. Svima je zastao dah. Bila je neopisivo lepa. Imala je dugu crnu kosu, oči plave kao more oivičene dugim trepavicama. Bila je visoka i vitka. Devočice su počele da se meškolje dok su je dečaci zadivljeno gledali. ,, Deco ovo je vaša nova drugarica, zove se Natalija Popović. Natalija ima puno slobodnih mesta izaberi gde ćeš da sedneš " reče nastavnik. Njen pogled pun uzbuđenja leteo je od klupe do klupe. U učionici zavlada tajac. Njen pogled zaustavi se na Andrei. Andrea pretrnu. Natalija se sa ohrabrenjem osmehnu i sede pored nje. Učionicom se prolomiše uzdasi iznenađenja. Andrea je bila smetena i zbunjena. ,,Zdravo da se upoznamo.Ja sam Natalija. Drugovi me zovu Nata" reče Natalija i sa simpatijom pogleda Andreu. Nju prepliva talas zadovoljstva i ona pruži ruku. ,,Ja sam Andrea" reče. Njih dve počeše da čavrljaju kao da se poznaju već godinama. Andrea je bila presrećna. Nije više marila ni za zajedljive poglede drugarica. Ona je najzad našla biće koje je svoje prijateljstvo poklanjalo bez rezerve. 

Zito na vetru

Kada je upola prosao jun, naisli su veliki, visoki, teski oblaci, kisni mehovi. Ljudi po poljima dizali su pogled ka oblacima, njuskali ih i pruzali ovlazene prste da osete odakle vetar duva. A konji su bili nemirni dokle god su oblaci bili na nebu.

Kisni mehovi ispustili su nesto malo prskavice, pa su pohitali u neki drugi kraj. Iza njih je nebo opet bilo bledo, a sunce je przilo. U prasini su nastali mali krateri od kisnih kapi, gde je kisa pala, na vlacu zita ukazala su se tu i tamo cista mesta i to je bilo sve.

Tihi povetarac sledio je kisnim oblicima i gonio ih ka severu, povetarac sto je nezno sustao po sasusenom zitu. Minuo je dan a vetar je jacao, ravnomeran, neuznemiren naglim udarcima. Sad vetar postaje jos jaci i zesci, okomio se i na kisnu kom po zitnim poljima.

Vetar je jacao. Kora od kise razbila se, a prasina se digla iznad zitnih polja i u suvom pramenju se vukla po vazduhu kao leni dim. Zito je udaralo u vetar I duvalo suhi sustavi sum. Najsitnija prasina se sada nije slegala na tle, nego je iscezavala u zamracenom nebu.

Čeznem da ti kažem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći

„Čeznem da ti kažem najbublje reči koje ti imam reći, ali se ne uduđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.“ Rekao je nekada davno Tagore, jasno pokazivajući na veličinu ljubavi koju nosimo u sebi, ali se plašimo da je nekome otkrijemo, ma koliko jako to želeli, iz straha da nam nikada neće biti uzvraćena, zato radije ćutimo o njoj i nosimo je na svojoj duši kao orden, kao priznanje herojima, jer ljubav ipak jeste na neki načih herojstvo, jer traži žrtve.Sretnemo nekad, tako neke ljude, koji se, pomislimo, savrseno uklapaju u kalup našeg srca, pa poželimo ljubav, ali iz tolikog straha da ta druga polovina ne oseća isto što i mi, odustajemo i radije ćutimo. Teško je nositi se sa emocijama, kad nam preplave dušu, pa više ne znamo jesmo li to mi, ili smo se pretvorili u ljubav i u reči koje ne znamo da li ćemo ikada izgovoriti. A ja za tebe imam divne reči, reči koje se samo jednom izgovore, jer suviše su vredne da bismo ih trošili stalno, te reči su poput stene, velike i snaže a ujedno i lepe, bez obzira što po njima udaraju snažni talasi straha, one su svaki put sve lepše, i svaki put kad mislim o njima bivaju sve nežnije i sve dublje. Nema te, a tako si mi potreban. Da li osećaš ljubav u onom trenutku od nekoliko sekundi kad se pogledamo i kažemo zdravo jedno drugom? Da li čuješ vapaje mog srca koje bi da vrisne i kaže ti koliko mi značiš? Polsušaj! Cuj! Ti možda slutiš ljubav iz sjaja mojih očiju, iz ubrzanog disanja, kad si blizu, iz mojih nekontrolisanih pokreta kada me pitaš: šta radiš? Slutiš zar ne? Ili nemaš pojma šta se zbiva u mojoj glavi i mom telu, kad mi dodirneš rame i kažeš mi: Baš si lepa danas. Vidiš li ljubomoru u mojim očima kad se osmehuješ drugim devojčicama? i namiguješ im u prolazu, pa me pogledaš kao što to rade pravi frajeri i nasmešiš se, taman toliko da me belina tvojih zuba udari u glavu i izgubim tlo pod nogama. Ti odeš, a ja ostanem da stojim dok srce iz grudi hoće da iskoči, ja stojim a noge bi trčale da te zaustave, da ti kažem koliko sam te sanjala i da te pitam da li znaš koliko me je bolelo. Ali, neću ti reći. Jer kad bih ti rekla možda bi sve izgubilo značaj koji ima sada kad samo ćutim i volim te, kad te samo gledam i želim te, a znam da te možda nikada neću imati. Neću ti reći, jer ćeš možda i ti meni reći nešto što ja neću želeti da čujem pa će mi biti gore nego što mi je sad. Bolje je ovako. Neću potrčati, neću te zaustaviti, jer ako staneš, nećeš poželeti da ostaneš, i izgubiću te zauvek. Ovako bar imam mrvice tvoje pažnje, tvog osmeha, dodira u prolazu, a belinu onih zuba i sjaj onih očiju ne bih dala tek tako, ne bih upropastila tek tako, nekim rečima koje izgleda znače samo meni. Neka, mili moj, nekim ljubavima nije suđeno da budu otkrivene, neke ljubavi su rođene da budu skrivene, jer jedino tako mogu da blistaju svojim punim sjajem. A ja uživam dok te volim, tako dalekog, jer čini mi se, jedino si tad moj i jedino tako te u potpunosti imam. Čezem, ali ne, neću ti reći... Reči su poput okeana, njihovu širinu i dubinu je nemoguće sagledati, objasniti, definisati, a ni tumačiti na pravi način. Snažne su i jedino vrede kad se odćute i kad ostanu da zauvek da žive u nama, tako neizgovorene. Jer jedino takve govore o ljubavi koja ne prestaje, i koja se rađa da živi zauvek, netaknuta i neuprljana, ljubav koja je rođena da umre, u nama samo sa nama.

Analiza lektire “Orlovi rano lete“

Tema i ideja lektire

Osnovna tema lektire ” Orlovi rano lete “ je odrastanje grupe dečaka i njihovo prerano sazrevanje.

A simbolika naslova ukazuje na ideju dela… U srprskoj narodnoj tradiciji ptica orao je simbol hrabrosti i slobode. Aludirajući na dečake o kojima govori, pisac ih smatra orlovima koji su silom prilika morali rano da polete, odnono odrastu, što kaže naš narod “ preko noći “.

Mesto i vreme radnje

Radnja romana ” Orlovi rano lete “ se odvija u Bosanskoj krajini, tačnije u selu Lipovo u prvim ratnim godinama ( kraj 1940. i početak 1941. ).

Analiza lektire “Orlovi rano lete“

Inspiraciju za roman ” Orlovi rano lete “ koji ima dva dela, Branko Ćopić je našao u stvarnim događajima koji su obeležili njegovo detinjstvo i školovanje. Poznato je da je i sam pisac imao strogu učiteljicu, koja je ovekovečena u liku drskog učitelja, a takođe je on sa svojim drugovima odlazio u šumu, ne bi li se sakrili od stroge učiteljice. Kada se saznalo da deca imaju logor u šumi i da odlaze tamo umesto u školu, roditelji i rođaci su krenuli u potragu za njima, a među njima i stric Branka Ćopića, Nikola.
Lektira ” Orlovi rano lete “ počinje opisom mesta gde se odvija najveći deo radnje, Prokinog gaja. Reč je o šumi, koja je udaljena oko sat hoda od obližnje planine i u kojoj se nalazi grob nekadašnjeg junaka, hrabrog hajduka Jovačeta. Mesto gde se deca okupljaju je zaravan u Prokinom gaju, koju nazivaju Tepsija.

Zaplet radnje lektire ” Orlovi rano lete “ nastaje sa dolaskom novog učitelja u Lipovo. Đaci su pre njega imali dobru učiteljicu, Lanu. A učitelj ubrzo dobija pogrdan naziv – Paprika, jer je imao nos kao paprika. Iako mu je nadimak smislio dečak koga svi zovu Stric, krivicu na sebe preuzima najhrabriji među njima, Jovanče, koji je čukunuk pomenutog hajduka. Dečaci odlučuju da se odmetnu u hajduke, misleći da će tako izbeći grdnju i batine učitelja i odlaze u Prokin gaj, gde se na grobu hajduka Jovančeta zaklinju na međusobnu vernost i da neće odati mesto sastajanja. Počinju da grade logor u kome borave za vreme nastave.

Kada je uspela da otkrije logor, posle brojnih rasprava im se pridružuje i jedna devojčica, po imenu Lunja.

Lukavi poljar po imenu Lijan, takođe uspeva da otkrijelogor, te počinje da ih uhodi. Vrlo je zanimljiva scena kada roditelji uspevaju da pronađu logor, a mladi hajduci, želeći da e odbrane počinju da ih gađaju krompirima.
Na kraju prvog dela romana, svi su ponovo u školi, jer je zima, a i vrća im se omiljena učiteljica…Družina čeka proleće…

Drugi deo romana ” Orlovi rano lete “, Branka Ćopića počinje scenom u kojoj im učiteljica čita vest da je Beograd bombardovan i da je počeo rat. Nikoletina Bursać, koji ih je štitio, odlazi u rat i tada se završava period bezbrižnog detinjstva i za članove družine.

Dečaci se trude na sve načine da pomognu partizanima i u tome mahom i uspevaju. Upozoravaju seljane o približavanju ustaša, a postaju i kuriri, jer najmanje privlače pažnju neprijatelja.

Lektira ” Orlovi rano lete “ se završava njihovim odlaskom u rat, kome prethodi dogovor da se po završetku rata nađu u Prokinom gaju i da pričaju o ostalima, koji nisu preživeli rat.

,,Enciklopedija mrtvih`` čudesna knjiga Danila Kiša

 Sam Danilo Kiš je izjavio da je ovo delo o ljubavi i smrti gde devet priča predstavljaju devet samostalnih poglavlja, a linije između realnosti i fantazije skoro da i nema.

                Neke priče su mi se same po sebi nametnule, a možda i više dopale, ali kada se osvrnem, shvatam da su sve one jednako jake i upečatljive. Svaka sa sobom nosi neku, na prvi pogled, vidljivu ili pak, dobro skrivenu poruku. U svakom delu oseća se smrt, kao i strah od iste. Kiš se na jako dobar način poigrava sa prostorom prebacivanjem iz jednog u drugi, kao i sa likovima, spajajući nespojive. Ono što smatram da je čudesno u ovoj knjizi jeste to što vas uvlači u radnju i ne pušta dok neshvatite svaki njen deo, događaj pa čak svaku tačku i zarez. U priči koja nosi isti naslov kao i delo, sve je tako nestvarno, ali pisac na kraju daje dobro objašnjenje. Tu je do najsitnijih detalja opisan život jednog običnog čoveka, koji se u životu ostvario na svim poljima kao suprug, otac. Posle njegove smrti, njegova kći zalazi u jedan čudesan svet a to je svet snova. Tu, u biblioteci nalazi podatke o svom ocu i, zbog toga što joj toliko nedostaje, želi da ih zapamti sa sobom ponese što više. Možda je smatrala da će joj na taj način biti bliži, iako ga više nema. Dok je okretala strane, nailazila je na slikovito prikazane faze njegove bolesti i to pomoću cveća.

                Simon čudotvorac nam pokazuje jednu drugu stranu, a to je da, ukoliko čovek želi da pobedi smrt, mora da uradi nešto vredno pamćenja. On se služio mađioničarskim trikovima, a to je prikazao kao veru kojoj ljudi treba da se priklone. Zbog svega njemu sledi neizbežna smrt.

                Danilo Kiš nam je još jednom ukazao na nešto o čemu možda često razmišljamo i nerado priznajemo, da će jednog dana doći, a to je smrt. 

Most na Žepi - Ivo Andric(Prepricano delo)

Cetvrte godine svoga vezirovanja posrnu veliki vezir Jusuf, i kao žrtva jedne opasne intrige pade iznenada u nemilost. Borba je trajala celu zimu i prolece. (Bilo je neko zlo i hladno prolece koje nije nikako dalo letu da grane.) A sa mesecom majem izide Jusuf iz zatocenja kao pobednik. I život se nastavi, sjajan, miran, jednolican. Ali od onih zimskih meseci, kad izmedu života i smrti i izmedu slave i propasti nije bilo razmaka ni koliko je oštrica noža, ostade u pobedniku veziru nešto stišano i zamišljeno. Ono neizrecivo, što iskusni i napaceni ljudi cuvaju u sebi kao skrovito dobro, i što im se, samo pokatkad, nesvesno odražava u pogledu, kretnji i reci.
Živeci zatocen, u osami i nemilosti, vezir se setio svoga porekla i svoje zemlje. Jer, razocaranje i bol odvode misli u prošlost. Setio se oca i majke. (Umrli su oboje još dok je on bio skroman pomocnik nadzornika carskih štala, i on je dao da im se opervaze grobovi kamenom i podignu beli nadgrobni nišani.) Setio se Bosne i sela Žepe, iz kog su ga odveli kad mu je bilo devet godina.
Bilo je prijatno, tako u nesreci, misliti na daleko zemlju i raštrkano selo Žepu, gde u svakoj kuci ima prica o njegovoj slavi i uspehu u Carigradu, a gde niko ne poznaje i ne sluti nalicje slave ni cenu po koju se uspeh stice.
Još toga istog leta on je imao prilike da govori s ljudima koji su dolazili iz bosne. Raspitivao je, i kazivali su. Posle buna i ratova bejahu naišli nered, oskudica, glad i svakojake bolesti. On odredi znatnu pomoc svima svojima, koliko god ih još ima u Žepi, i u isto vreme naredi da se vidi šta im je najpotrebnije od gradevina. Javiše mu da ima još cetiri kuce Šetkica i da su ponajimucniji u selu, ali da je i selo i sav taj kraj osiromašio, da im je džamija oronula i pogorela, cesma presahla; a najgore im je što nemaju mosta na Žepi. Selo je na bregu kraj samog utoka Žepe u Drinu, a jedini put za Višegrad ide preko Žepe, pedesetak koraka poviše ušca. Kakav god most nacine od brvana, voda ga odnese. Jer, ili nabuja Žepa, naglo i iznenada kao svi gorski potoci, pa podrije i otplavi grede; ili nadode Drina, pa zajazi i zaustavi Žepu kod ušca, i ona naraste i digne most kao da ga nije ni bilo. A zimi se opet uhvati poledica po brvnima, pa da se polome i stoka i ljudi. Ko bi im tu most podigao, ucinio bi im najvece dobro.
Vezir dade šest cilima za džamiju i novaca koliko treba da se pred džamijom podigne cesma sa tri lule. I u isto vreme odluci da im podigne most.
U Carigradu je tada živeo jedan Italijan, neimar, koji je gradio nekoliko mostova u okolini Carigrada i po njima se procuo. Njega najmi vezirov haznadar i posla sa dvojicom dvorskih ljudi u Bosnu.
Stigli su još za snega u Višegrad. Nekoliko dana uzastopce su gledali zacudeni Višegradani neimara kako, pognut i sed, a rumen i mladolik u licu, obilazi veliki kameni most, tucka, medu prstima mrvi i na jeziku kuša malter iz sastavaka i kako premerava koracima okna. Zatim je nekoliko dana odlazio u Banju, gde je bio majdan sedre iz kojeg je vaden kamen za višegradski most. Izveo je argate i otkopao majdan, koji je bio posve zasut zemljom i obrastao šipragom i boricima. Kopali su dok nisu našli široku i duboku žilu kamena, koji je bio jedriji i belji od onog kojim je zidan višegradski most. Odatle se spustio niz Drinu, sve do Žepe, i odredio mesto gde ce biti skela za prevoz kamena. Tada se jedan od one dvojice vezirovih ljudi vratio u Carigrad s racunom i planovima.
Neimar ostade da ceka, ali nije hteo da stanuje ni u Višegradu ni u kojoj od hrišcanskih kuca ponad Žepe. Na uzvisini, u onom uglu što ga cine Drina i Žepa, sagradi brvnaru - onaj vezirov covek i jedan višegradski kjatib su mu bili tumaci - i u njoj je stanovao. Sam je sebi kuvao. Kupovao je od seljaka jaja, kajmak, luk i suvo voce. A mesa, kažu, nije nikad kupovao. Povazdan je nešto tesao, crtao, ispitivao vrste sedre ili osmatrao tok i pravac Žepe.
Uto se iz Carigrada vratio onaj cinovnik sa vezirovim odobrenjem i prvom trecinom potrebnog novca. Otpoce rad. Svet nije mogao da se nacudi neobicnom poslu. Nije ni nalicilo na most ono što se radilo. Najpre pobiše ukoso preko Žepe teške borove grede, pa izmedu njih dva reda kolja, prepletoše prucem i nabiše ilovacom kao šanac. Tako svratiše reku, i jedna polovina korita ostade suva. Upravo kad su dovršili taj rad, prolomi se jednog dana, negde u planini, oblak, i zacas se zamuti i nabuja Žepa. Tu istu noc provali vec gotov nasip po sredini. A kad sutradan osvanu dan, voda je bila vec splasna; ali je pleter bio isprovaljivan, kolje pocupano, grede iskrivljene. Medu radnicima i u narodu pode šapat da Žepa ne da mosta na se. Ali vec treci dan naredi neimar da se pobija novo kolje, još dublje, i da se isprave i poravnaju preostale grede. I opet je iz dubine odjekivalo kamenito recno korito od maljeva i radnicke vike i udaraca u ritmu.
Tek kad sve bi spremljeno i gotovo, i dovucen kamen iz Banje, stigoše klesari i zidari, Hercegovci i Dalmatinci. Podigoše im drvenjare, pred kojima su klesali kamen, beli od kamene prašine kao vodenicari. A neimar je obilazio oko njih, saginjao se nad njima i merio im svaki cas rad žutim limenim trougaonikom i olovnim viskom na zelenom koncu. Vec su bili s jedne i s druge strane prosekli kamenitu i strmu obalu, kad ponestade novca. Nasta zlovolja medu radnicima i u narodu mrmljanje da od mosta nece biti ništa. Neki koji su dolazili iz Carigrada pricali su kako se govori da se vezir promenio. Niko ne zna šta mu je, da li je bolest ili su neke brige, tek on biva sve nepristupacniji i zaboravlja i napušta vec otpocete radove i u samom Carigradu. Ali posle nekoliko dana stiže vezirov covek sa zaostalim delom novca, i gradnja se nastavi.
Na petnaest dana pred Mitrovdan, svet koji je prelazio Žepu preko brvana, malo poviše gradnje, primeti prvi put kako se s obe strane reke pomalja beo gladak zid od tesana kamena, opleten sa svih strana skelama kao paucinom. Od tada je rastao svakog dana. Ali uto padoše prvi mrazevi i rad se obustavi. Zidari odoše kucama, na zimovanje, a neimar je zimovao u svojoj brvnari, iz koje nije gotovo nikud izlazio, povazdan pognut nad svojim planovima i racunima. Samo je radnju priglédao cesto. Kad, pred prolece, stade led pucati, on je svaki cas, zabrinu, obilazio skele i nasipe. Pokatkad i nocu, sa lucem u ruci.
Još pre Ðurdevdana vratiše se zidari i rad otpoce ponovo. A tacno u pô leta bi posao dovršen. Veselo oboriše radnici skele, i iz toga spleta od greda i dasaka pojavi se most, vitak i beo, sveden na jedan luk od stene do stene.
Na svašta se moglo pomisliti pre negoli na tako cudesnu gradevinu u rastrganu i pustu kraju. Izgledalo je kao da su obe obale izbacile jedna prema drugoj po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostavili tako za jedan trenutak, lebdeci nad ponorom. Ispod luka se videlo, u dnu vidika, parce modre Drine, a duboko pod njim je grgoljila zapenjena i ukrocena Žepa. Dugo nisu oci mogle da se priviknu na taj luk smišljenih i tankih linija, koji izgleda kao da je u letu samo zapeo za taj oštri mrki krš, pun kukrikovine i pavite, i da ce prvom prilikom nastaviti let i išceznuti.
Iz okolnih sela povrve svet da vidi most. Iz Višegrada i Rogatice su dolazili varošani i divili mu se, žaleci što je u toj vrleti i divljini a ne u njihovoj kasabi.
- Valja rodit vezira! - odgovarali su im Žepljani i udarali dlanom po kamenoj ogradi, koja je bila prava i oštrih bridova, kao da je od sira rezana a ne u kamen secena.
Još dok su prvi putnici, zastajkujuci od cudenja, prelazili preko mosta, neimar je isplatio radnike, povezao i natovario svoje sanduke sa spravama i hartijama, i zajedno sa onim vezirovim ljudima krenuo put Carigrada.
Tek tada pode po varoši i po selima govor o njemu. Selim, Ciganin, koji mu je na svom konju dogonio stvari iz Višegrada i jedini zalazio u njegovu brvnaru, sedi po ducanima i prica, bogzna po koji put, sve što zna o strancu.
- Asli i nije on covek k'o što su drugi ljudi. Ono zimus dok se nije radilo, pa mu ja ne otidi po desetak-petnaest dana. A kad dodem, a ono sve neraspremljeno k'o što sam i ostavio. U studenoj brvnari on sjedi sa kapom od mededine na glavi, umotan do pod pazuha, samo mu ruke vire, pomodrile od studeni, a on jednako struce ono kamenje, pa piše nešto; pa struže, pa piše. Sve tako. Ja otovarim, a on gleda u mene onim zelenim ocima, a obrve mu se nakostriješile, bi reko proždrijece te. A nit govori nit romori. Ono nikad nisam vidio. I, ljudi moji, koliko se namuci, eto godinu i po, a kad bi gotov, pode u Stambul i prevezosmo ga na skeli, odljuma na onom konju: ama da se jednom obazrije jal na nas jal na cupriju! Jok.
A ducandžije ga sve više ispituju o neimaru i njegovom životu, i sve se više cude i ne mogu da nažale što ga nisu bolje i pažljivije zagledali dok je još prolazio višegradskim sokacima.
A neimar je dotle putovao, i kad bi dva konaka do Carigrada, razbole se od kuge. U groznici, jedva se držeci na konju, stiže u grad. Odmah svrati u bolnicu italijanskih franjevaca. A sutradan u isto doba izdahnu na rukama jednog fratra.
Vec iduceg dana, ujutro, izvestiše vezira o neimarovoj smrti i predadoše mu preostale racune i nacrte mosta. Neimar je bio primio samo cetvrti deo svoje plate. Iza sebe nije ostavio ni duga ni gotovine, ni testamenta ni kakvih naslednika. Posle dužeg razmišljanja, odredi vezir da se od preostala tri dela jedan isplati bolnici, a druga dva daju u zadužbinu za sirotinjski hleb i corbu.
Upravo kad je to naredivao - bilo je mirno jutro potkraj leta - donesoše mu molbu jednog mladog a ucenog carigradskog mualima, koji je bio iz Bosne rodom, pisao vrlo glatke stihove, i koga je vezir s vremena na vreme darivao i pomagao. Cuo je, kaže, za most koji je vezir podigao u Bosni i nada se da ce i na tu, kao na svaku javnu gradevinu, urezati natpis da se zna kad je zidana i ko je podiže. Kao uvek, on i sad nudi veziru svoje usluge i moli da ga udostoji da primi hronogram koji mu šalje i koji je s velikim trudom sastavio. Na priloženoj tvrdoj hartiji bio je fino ispisan hronogram sa crvenim i zlatnim inicijalom:
Kad Dobra Uprava i Plemenita Veština
Pružiše ruku jedna drugoj,
Nastade ovaj krasni most,
Radost podanika i dika Jusufova
Na oba sveta.
Ispod toga bio je vezirov pecat u ovalu, podeljen na dva nejednaka polja; na vecem je pisalo: Jusuf Ibrahim, istinski rob božji, a na manjem vezirova deviza: U cutanju je sigurnost.
Vezir je sedeo dugo nad tom molbom, raširenih ruku, pritiskujuci jednim dlanom natpis u stihovima, a drugim neimarove racune i nacrt mosta. U poslednje vreme on je sve duže razmišljao nad molbama i spisima.
Prošle su, još letos, dve godine od njegova pada i zatocenja. U prvo vreme, posle povratka na vlast, on nije primecivao kakve promene na sebi. Bio je u najlepšim godinama kad se zna i oseca puna vrednost života; pobedio je sve protivnike i bio mocniji nego ikad pre; dubinom skorašnjeg pada mogao jer da meri visinu svoje moci. Ali što je više odmicalo vreme, njemu se - umesto da zaboravlja - u secanju sve cešce javljala pomisao na tamnicu. Ako je i uspevao ponekad da rastera misli, on nije imao moci da spreci snove. U snu poce da mu se javlja tamnica, a iz nocnih snova je, kao neodreden užas, prelazila u javu, i trovala mu dane.
Postade osetljiviji za stvari oko sebe. Vredali su ga izvesni predmeti koje pre nije ni primecivao. Naredio je da se digne sav somot iz palate i zameni svetlom cohom koja je glatka, meka i ne škripi pod rukom. Omrznu sedef, jer ga je u mislima vezivao s nekom studenom pustoši i osamom. Od dodira sedefa i od samog pogleda na nj trnuli su mu zubi i prolazila jeza uz kožu. Sve pokucstvo i oružje u kom je bilo sedefa odstranjeno je iz njegovih soba.
Sve poce da prima sa prikrivenim ali dubokim nepoverenjem. Odnekud se ustali u njemu ova misao: svako ljudsko delo i svaka rec mogu da donesu zlo. I ta mogucnost poce da veje iz svake stvari koju cuje, vidi, rekne ili pomisli. Pobednik vezir oseti strah od života. Tako je i ne sluteci ulazio u ono stanje koje je prva faza umiranja, kad covek pocne da s više interesa posmatra senku koju stvari bacaju nego stvari same.
To je zlo rovalo kidalo u njemu, a nije mogao ni pomisliti da ga kome ispovedi i poveri; pa i kad to zlo dovrši svoj rad i izbije na površinu, niko ga nece poznati; ljudi ce kazati prosto: smrt. Jer, ljudi i ne slute koliko ima mocnih i velikih koji tako cutke i nevidljivo, a brzo, umiru u sebi.
I ovoga jutra vezir je bio umoran i neispavan, ali miran i sabran; ocni kapci su mu bili tešli a lice kao sledeno u svežini jutra. Mislio je na stranca neimara koji je umro, i na sirotinju koja ce jesti njegovu zaradu. Mislio je na daleku brdovitu i mracnu zemlju Bosnu (oduvek mu je u pomisli na Bosnu bilo neceg mracnog!), koju ni sama svetlost islama nije mogla nego samo delimicno da obasja, i u kojoj je život, bez ikakve više uljudenosti i pitomosti, siromašan, štur, opor. I koliko takvih pokrajina ima na ovom božjem svetu? Koliko divljih reka bez mosta i gaza? Koliko mesta bez pitke vode, i džamija bez ukrasa i lepote?
U mislima mu se otvarao svet, pun svakojakih potreba, nužde, i straha pod raznim oblicima.
Sunce je bleštalo po sitnoj zelenoj ceramidi na kiosku u vrtu. Vezir obori pogled na mualimov natpis u stihovima, polako podiže ruku i precrta dvaput ceo natpis. Zastade samo malo, pa onda precrta i prvi deo pecata sa svojim imenom. Ostade samo deviza: U cutanju je sigurnost. Stajao je neko vreme nad njom, a onda podiže ponovo ruku i jednim snažnim potezom izbrisa i nju.
Tako ostade most bez imena i znaka.
On je, tamo u Bosni, blještao na suncu i sjao na mesecini, i prebacivao preko sebe ljude i stoku. Malo - pomalo, išceznu posve, onaj krug razrovane zemlje i razbacanih predmeta koji okružuju svaku novu gradnju; svet raznese i voda otplavi polomljeno kolje i parcad skela i preostalu gradu, a kiše sapraše tragove klesarskog rada. Ali predeo nije mogao da se priljubi uz most, ni most uz predeo. Gledan sa strane, njegov beo i smelo izvijen luk je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenadivao putnika kao neobicna misao, zalutala i uhvacena u kršu i divljini.
Onaj koji ovo prica, prvi je koji je došao na misao da mu ispita i sazna postanak. To je bilo jednog vecera kad se vracao iz planine, i umoran, seo pored kamenite ograde na mostu. Bili su vreli letnji dani, ali prohladne noci. Kad se naslonio ledima na kamen, oseti da je još topao od dnevne žege. Covek je bio znojan, a sa Drine je dolazio hladan vetar; prijatan i cudan je bio dodir toplog klesanog kamena. Odmah se sporazumeše. Tada je odlucio da mu napiše istoriju.

Trenuci jedne moje unutrašnje borbe

Krstarim mislima po bespuću većim od svemira i ljudskog uma, tražeći nešto što mi pripada, nešto što sam izgubio, ko zna gde i ko zna kad. Skoro je nemoguće pronaći nešto tako malo, ali tako važno kao magnet privlačno u ovom ambisu snova i neistinitih želja. Pronašao sam sasvim slučajno uspomene od kojih sam do sada bežao, naviru snažnije nego i sam život. Ostao sam sam, zvezdama i mesečinom skriven od tvojih pogleda. Put koji se nazirao iz neba u mojim očima ostao je bez tebe. Kada je trebalo da mi kažeš istinu ja sam lutao u svetu bajki spotičući se u magli pesama, knjiga i reči. Bio sam kao bez očiju. Kao neko kome je potreban prijatelj, možda i nešto više. Lutao sam po mračnim poljima ljudske mržnje i pohlepe, istine i laži. Da znaš samo kako sam želeo zameniti mesec i čitavo ovo bespuće za samo delić sunca ali ga niko nije hteo. Tražio sam te u prostorima snova, u melodiji vetra. Tražio sam sebe i dozivao te u kapima kiše, u vrtlogu besanih noči. Ti si negde daleko. Možda drhtiš zbog ponovnog susreta. Ili se možda plašiš da ću ti pružiti deo slomljenog srca iz detinjstva..Tu je... Još uvek ga niko neće. Moje su zime su i sada tako bele i svetle i zvezde još uvek istim sjajem bdiju na nebu. Ali ne mogu o tebi da sanjam kad sam i sam još tako daleko u zbrkanom lavirintu u misli iz kojeg nema izlaza. Možda ćemo se još sresti. Svet je mali. Možda je i bolje tako. Ti ćeš za mene biti samo neki stranac, neko ko nije iz moje galaksije, neko ko je došao iz mog detinjstva, i još uvek stojim u onom bespuću sa komadićem sunca koji si mi dala.

Čovek pred licem besmisla

Krug, u tom krugu tama. Tama u mojim očima i ovom svetu. Pokušavam shvatiti da u životu nije sve sigurno i da postoji makar nada da ce biti bolje. Koračam pustim ulicama poneka poznata lica prolaze. Tama obavija moje misli ,sela sam i rešila da još jednom razmislim o svemu. Stavljena pred lice pravde. Da li sam ipak bila previše dobra a on surov i nemilosrdan. Znam samo da sam ja ostavljena sama a ti kao i uvek srećan pored nekog drugog. Ispunjen životom i živiš kao da ne mariš za sutra. Prepuštena samoj sebi, svojim mislima, svojoj odluci. Shvatam da možda ja nisam lepo procenila sebe i našu ljubav. Ipak ja nisam ni za šta kriva da bih optuživala sebe. Čak šta više ponosna sam na svoju odluku i na sve što sam činila zbog tebe, jer najbitnije je ostati čovek i prijatelj, ostati fer a ja sam to učinila. Rešila sam da sve prepustim zaboravu i nastavim svoj život tamo gde je stao. Trebalo je dosta vremena ali je sunce sreće i mene najzad ogrejalo. Desilo se nešto nisam očekivala ali sam se potajno nadala. Sada imam nekog ko mi pruža ljubav i podršku i ko ima razumevanja za mene. Čovek i doveden do lica besmisla u svakoj situaciji treba naći smisao života i ispuniti ga srećom.