Krstarim mislima po bespuću većim od svemira i ljudskog uma, tražeći nešto što mi pripada, nešto što sam izgubio, ko zna gde i ko zna kad. Skoro je nemoguće pronaći nešto tako malo, ali tako važno kao magnet privlačno u ovom ambisu snova i neistinitih želja. Pronašao sam sasvim slučajno uspomene od kojih sam do sada bežao, naviru snažnije nego i sam život. Ostao sam sam, zvezdama i mesečinom skriven od tvojih pogleda. Put koji se nazirao iz neba u mojim očima ostao je bez tebe. Kada je trebalo da mi kažeš istinu ja sam lutao u svetu bajki spotičući se u magli pesama, knjiga i reči. Bio sam kao bez očiju. Kao neko kome je potreban prijatelj, možda i nešto više. Lutao sam po mračnim poljima ljudske mržnje i pohlepe, istine i laži. Da znaš samo kako sam želeo zameniti mesec i čitavo ovo bespuće za samo delić sunca ali ga niko nije hteo. Tražio sam te u prostorima snova, u melodiji vetra. Tražio sam sebe i dozivao te u kapima kiše, u vrtlogu besanih noči. Ti si negde daleko. Možda drhtiš zbog ponovnog susreta. Ili se možda plašiš da ću ti pružiti deo slomljenog srca iz detinjstva..Tu je... Još uvek ga niko neće. Moje su zime su i sada tako bele i svetle i zvezde još uvek istim sjajem bdiju na nebu. Ali ne mogu o tebi da sanjam kad sam i sam još tako daleko u zbrkanom lavirintu u misli iz kojeg nema izlaza. Možda ćemo se još sresti. Svet je mali. Možda je i bolje tako. Ti ćeš za mene biti samo neki stranac, neko ko nije iz moje galaksije, neko ko je došao iz mog detinjstva, i još uvek stojim u onom bespuću sa komadićem sunca koji si mi dala.
Нема коментара:
Постави коментар